Како сам преживео Кронову болест за 10 сати

Познајем људе који су имали искуство које им је променило живот и због кога су одлучили да обележавају поред дана када су се родили и дан када су преживели. Овај дан је за мене 17.05. јер сам баш тог дана учествовао у Пројекту који носи назив "У њиховим ципелама".

У пројекту је учествовало 15 људи са само једним циљем - да доживе како је живети живот са Кроновом болешћу. Симболично назван пројекат крио је поруку са захтевом да се изађе из својих ципела и уђе у туђе. Те туђе су обликоване по туђем калупу. Обување захтева уживљавање, а уживљавање је емпатија. У немачком језику постоји израз "ван својих ципела" који у њиховом језику представља израз и синоним за полудети. Не полудети је ултимативан циљ којим сам себи поставио до краја овог пројекта.


Као што слика показује и наговештава у питању је била мобилна апликација. Након креирања аватара журка је почела. Заправо, журка у глави је почела доста раније, чак вече пре када сам почео да размишљам о томе шта (не) ћу јести цео дан трајања Пројекта. Само што су задаци почели да пристижу и изазови у околини су расли. Иако обично доручкујем пре 9 часова, доручак сам прескочио, а како сам се истински уживео у добијену улогу глад је била субјективно пренаглашена. Колегинице и колеге на послу су се окупиле у кухињи која је у продужетку моје канцеларије и успут љубазно добацивале: "Данас сам донела кобасицу од мангулице, морате да пробате!", а друга "Ево баш тостирам качкаваљ, хоћете мало?"

Подне је стигло и са њим први позив - симулација разговора са медицинском сестром која жели да ме информише да ми је заказан преглед код специјалисте за 2 недеље и када је већ позвала да ме припреми које анализе требам да припремим. Љубазним тоном и пријатним гласом почела је да ме уводи у процедуру узимања узорка столице. Над лаптопом сам отворио умотану посуду за давање узорка столице. Када ми је све објаснила, посебно ју је занимало какву столицу имам ових дана и да јој то опишем језиком Бристолске класификације. Гледао сам у класификацију која поред слике људског измета у боји у зависности од карактеристика истог наводи број, па је тако баш тврда бр. 1, па све мекша, преко кашасте до крајње меке са бр. 7. Ја сам се одлучио за број 6 (што би било довољно да положим испит). Нисам желео да се оглушим на ову љубопитљивост крутом адаптираношћу већ сам узвратио питањем. "Како да узмем узорак и ставим га у за то намењену посуду кашичицом која се налази у комплету ако је столица нпр. бр. 7?". Наставила је у истом ритму: "У том случају, најбоље је да узмете чинију из које ћете потом преручити садржај не веће запремине од величине ораха. Најбоље је да то буде јутарња, али ако се ипак одлучите да узмете столицу вече пре, обавезно је чувајте у фрижидеру."

Нисам се још увек навикао на ове нове ципела, а само пола сата касније, док фокусиран радећом на рачунару, нисам приметио пристигло обавештење од стране апликације, имао сам шта да видим. Писало је управо оно што је била моја ноћна мора годинама, чак већа од оне када сам сањао да сам на великом и важном интернационалном скупу са откопчаним шлицом, "Нисте стигли на време у тоалет!".  Осетио сам се посрамљено. Постидео сам се себе. Шта би колеге рекле када би заиста виделе или осетиле смрдљиви траг!?!


Хладан и упоран бол у стомаку ме је тиштио, мало због глади, а мало више због каиша који сам по инструкцијама притегао око стомака како би глума била уверљивија. Ово и она незгода од раније били су довољни да решим да угасим мучитељску апликацију, избришем је и лепо саопштим да је неки баг у андроиду. Нисам ово урадио, али ни посао који сам требао да обавим на свом радном месту. Учинило ми се да никада пре нисам имао оволико заморних пословних обавеза којима се није назирао крај. Хладноћа, па дрхтавица, онда поспаност коју нисам успео да сакријем већ сам непрестано зевао.

Колегиница која ме је звала на паузу, интерпретирала је како је мали свет и како човек често нађе неког свог речима: "Сви смо се као црева повезали!". Све и да сам био потаман ово ме је подсетило у шта сам се уплео, док се вртоглавица спирално појачавала. Пре поласка кући закачио сам телефон на држач у колима и за сваки случај још једном бацио поглед на апликацију. На моју срећу стигла је нотификација: "Идите хитно у тоалет". Срећа у несрећи - уштедећу што нећу морати да возим кола на дубинско прање седишта.

Стигао сам кући око 19 часова, а крај мојих патњи је био заказан тек за 20 часова. Један од последњих задатака је био да водонепропусни чаршав поставим на кревет како ми се не би десила евентуална незгода. Укућани, који су добро били упућени у то што радим, гледали су ме сажаљивим погледом. Умор није само стизао мене, већ и њих. Звоно је означило крај "моје Кронове болести". Изашао сам из њихових ципела!


Др Зоран Миленковић, од стране пацијената омиљени гастроентеролог, воли да истакне да је Кронова болест невидљива јер пацијенти живе са њом, упорном и хроничном, али им то не пише на челу. У сали у којој смо се окупили ми "преобраћени" који смо преживели један дан, заправо 10 сати, нисмо успели да скријемо ништа од онога што особе са дијанозом Кронове болести живе. На нашим лицима се видео и бол и глад и туга... Пробао сам њихове ципеле и признајем да нису удобне, али за мене то више нису "они" и те ципеле више нису "њихове" од сада постоји само "ми" и "наше"!


Коментари